Када ми у сећање навру месеци и године које сам провео у интимним односима са једном женом, чија су осећања сада увела као цветови трешње, разасути по земљи пре него што дуне ветар, још увек се сећам сваке њене речи која ме ономад много потресала; и чим схватим да се она, као што то увек бива, бесповратно удаљава од мог света, моја туга је већа од оне која се осећа при растанку од мртвих.

Кенкō, „Тренуци доколице”, 1331.

Јошида Кенко

Ти Велики Брадоњо,

Који сваки наш уздах претвараш у челик,

а сваку рђаву мисао ронину припишеш,

показао си да струјиш.

У магновењу недоумица, пре неки дан ми све намах би јасно.

Подне у леденом чечанском суббрлогу. Бубњара вришти, Газда, стари јолдаш, билијар празан у паузи између два посека. Камарад и ја заиграсмо игру луду, у неко време и побрљависмо. Испуњени свачим, опчињени ни са чим, згазисмо у ноћ испред караван-сараја, кад тамо, мој пунтос изгажен, надула се хауба, а фарови вриште. Утучен одох дома не схватајући глупост људску. А мало касније, у сећање почеше да израњају груба лица којима сам лаконски одговарао протеклих десетину сати: „Не, не, не можете да играте, пајтос и ја имамо окршај, сутра ћете, када одемо“.

Ако не будеш бољи бићеш гори.

Хм, лепо. Да ли тиме лажемо друге, па и себе можда.

Зашто?

Зар не треба сви да тежимо да будемо бољи.

Можда, али можда треба да покажемо и колико смо гори. Потребно је да људи знају ко сам, ко смо, бољи или гори. Све те самоконтроле, очекивања, манипулације чему то? Ко смо то ми? Ми који покушавамо да будемо тежећи бољем, или оно ми испод бољег, које се спутава жељама да будемо оно што још заправо нисмо. Кад смо оно што јесмо, онда смо ослобођени.

Наиме – Ја сам онај који јесам!

   – Ја бих сад волео да сам сâм… Ни жена, ни деца, само мир и тишина.
..

   – Ја сам тишина, тата.

Monster-Truck-Coloring-Pages-Pictures

   Седимо Шпанац и ја покрај ватре, спремамо катане после вечерњих вежби. Ћутимо. Што Шпанац зна да ћути…

   „Кракрк!”, прекиде тај савршен мук клада која, савладана пламеном, пуче надвоје; пуче са њом и Шпанчева тишина:  Read More

И тако, док нас сељани врбују да се за шаку пиринча ухватимо у коштац са хордом злочинаца, догега се неки крезави старац и без речи утури ми у руке пергамент од ронина Ст.: Read More

Јурица Плесник је тог надобудног ниткова и ветрогоњу најзад одлучио да научи памети. Делиријумски магловити покушаји да у својој напаћеној, али алдехидски збринутој душици пронађе највеће злогрде овог провокатора и изелице, како би његов осветнички хибрис појачале до бриткости рођеног предатора, не учинише да реагује. Напротив, оно што је властити селбст имао да му понуди сводило се на резигнацију пред осакаћеним и немоћним пробисветом из мучног детињства. Read More

   „Наш учитељ увек је после ручка спавао”, причао је један ученик Сојен Шакуа. „Ми, деца, увек смо га питали зашто ради тако, а он нам је одговорио: „Идем у земљу снова да пронађем старе мудраце, као што је то радио Конфучије”. Јер кад је Конфучије спавао, сањао је старе мудраце и после је о њима причао својим следбеницима.  Read More

%d bloggers like this: