Када ми у сећање навру месеци и године које сам провео у интимним односима са једном женом, чија су осећања сада увела као цветови трешње, разасути по земљи пре него што дуне ветар, још увек се сећам сваке њене речи која ме ономад много потресала; и чим схватим да се она, као што то увек бива, бесповратно удаљава од мог света, моја туга је већа од оне која се осећа при растанку од мртвих.
Кенкō, „Тренуци доколице”, 1331.