Освета

Јурица Плесник је тог надобудног ниткова и ветрогоњу најзад одлучио да научи памети. Делиријумски магловити покушаји да у својој напаћеној, али алдехидски збринутој душици пронађе највеће злогрде овог провокатора и изелице, како би његов осветнички хибрис појачале до бриткости рођеног предатора, не учинише да реагује. Напротив, оно што је властити селбст имао да му понуди сводило се на резигнацију пред осакаћеним и немоћним пробисветом из мучног детињства. Мислио је да никада неће завидети онима који руководе сопственим апаратима самообмане; умерено интелигентним особама који зрачке властите продуховљености ангажују да би преварили себе у циљу неке наслућене, опипљиве користи. Као у солидном филмском трилеру, где рацио плете интриге и наизглед неочекиване обрте, љуљајући пажњу наивног посматрача час на један, час на други крај скале добра и зла, од хероја до анти- хероја, мрака и светла. И гле, неочекивани исход ствара очекивану сатисфакцију; што смо желели то смо и добили. Красно. Корачао је у неправилном кругу изгубљених у ледној олуји, кастрирајући сваки осећај претходног себе. По први пут је желео да уради нешто што је свим бићем одбијао да уради. Уграбити шансу, која се сваком једном у животу пружа. Умилна јефтина филозофија неостварених квази-солидуса који као пацови плаве земљу без хлеба. Насушног, крвавог, тежачког, пенастог, окорелог, плеснивог хлеба који су нам давно представили као нешто без чега се не може. Хлеба, хлеба, буђави коморниче подели. Вода у вино, спужва у хлеб. Олош је пљуцкао слузаву текућину боја бугарске заставе. Померање горњег дела тела му је представљало грчевит напор, али му је лице, зачудо, сасвим супротно његовој структури плизавца конструктора, имало спокојан и разоружавајући изглед. Уопште, целокупна фетусна фигура, у недостатку боја које би подржале стварност, није откривала ништа необично. Положај благо узнемиреног излетника који испразнивши корпицу схвата да недостаје вадичеп. Тек добро усмерен поглед на пулсирајућу тетиву која издајнички зјапи испод потколенице одаваше надљудски напор свог власника. Врећа смрдљива, а не могу да му се не дивим. У гмазу заиста има нешто величанствено. Можда тлапње романтичарске опчињености оном страном и нису без икаквог основа. Можда свака идолатрија и није празноверица. Нећу да му се дивим, дивим му се, жохару једном великом, смрдљивом, тмастом гилиптеру. Можда, да смо се икада напили заједно… Јурица чучну, гласно испразни црева ниткову на ногу, украсивши садржај лепљивом пљувачком пронађеном у некој од најмаштовитијих игара свог детињства. Обриса нос, навуче панталоне, промешкољи се и седе на влажни бетон. Гле ђубрета непомичног. Попут искусног продавца чија роба говори сама за себе. Бојим се да ниједна казна не одговара овом кљастом никоговићу за кога немам снаге да презрем. Не, морам пажљиво дозирати иживљавање над овом врећом изнутрица и смрада. Утом презрени једним хитрим чупањем отказа контролу својој потколеници за свагда. Види га смрдљиви, и даље је горд. Нећеш, нећеш… Палац и кажипрст оформише најфинији хируршки апарат. Стисак, а потом нагли трзај. Јабучица блесну а Јурица сузивши капке отресе главу. Крв потече ружнија него икада. Палац и кажипрст наставише путању угнездивши се у мекоћи очних дупљи. Видим те рептилу масни, видим те и приближавам ти се…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: