Реда и Клер

   Седимо Шпанац и ја покрај ватре, спремамо катане после вечерњих вежби. Ћутимо. Што Шпанац зна да ћути…

   „Кракрк!”, прекиде тај савршен мук клада која, савладана пламеном, пуче надвоје; пуче са њом и Шпанчева тишина: 

   Пре неки дан, моја жена присуствује, на  Душановцу, догађају… Неки старији човек, скоро од шесет, а жена му у колима, приљубио се на низбрдици, у Крушевачкој улици, гужва, неком вриштавку од непуних 30, на голфа, ни старог ни младог, а са неким пунтом.

   И ништа, каже моја фрау, није том млађем типу било баш ништа, нити његовом голфу – видела је.

   Али он се расторокао – те мурију, те да зову мурију, те мурија, не занима га ништа, не не, нек људи пазе, он пази (дакле он, ето, полази од себе) зваће се мурија, мурија, ни Боро, ни Рамо – већ мурија.

   А овај човек му говори полако, па зашто, па видиш да није ништа, па стварамо гужву а нема потребе, па немој…

   Ал’ овај напео па тртља и предркава.

   Гледа то моја жена…

   И онда, матори полако уђе у кола, па рикверц 3, 4 метра – па бум – свом снагом, изнова, овај пут са намером, у голфа.

   Изађе полако, потом, па рече „Сад зови мурију”.

   А пиздос гледа, не верује, па кад се прибро поче да говори, али глас му се пропичканио, па пишти „Па што си то урадио, не могу да верујем , аууу – па шта је ово…”

   

   А матори сео у кола и чека мурију. Моја жена каже да се његова жена чак насмејала и завртела главом.

   

   Наши људи…

   Остадосмо да ћутимо опет неко дуже време. Крекетуше су ритмичном какофонијом у ноћи себи тражиле друга. Дође ми светлост из давнина:

Стара бара

Жаба скочи

Звук воде

   И, волшебно, одмах након је одзвонио последњи стих хаиђина Башōа, крекета нестаде.

   Знаш, Шпанац, приповеда се да је Башōов учитељ, један просветљени монах из храма Конпонђи, који се звао Бучō, једног дана отишао да посети песника на месту његовог испосништва. Пратио га је монах који се звао Рокусо Гохеи, који је, чим су стигли, узвикнуо: „Шта! Зар Будин закон обитава у овој мирној башти пуној дрвећа и биљака?” Башō одговори: „Велико лишће је велико, а мало је мало”. Бучō га упита: „Докле си стигао?” Башō одговори: „Под кишом маховина је зелена”. Поново упита Бучō: „Који је Будин закон пре него што маховина порасте?” У том тренуку Башō чу звук баре у коју је скочила жаба и рече: „Жаба скаче: звук воде”. Из овог одговора Бучō схвати да је Башō достигао високи степен просветљења и честитао му.

   Шпанчев осмејак значио је да му је добро позната анегдота. Ипак, како кодекс налаже, није ме прекинуо како би се окитио увелим цветовима самоуздизања. А ја сам, са своје стране, са три дубока удисаја, означио крај излагања.

   Из Башōовог одговора одмах се разуме да просветљење није постепено мењање, још мање експлозија: то је прскање дијафрагме, као оно „бућ” жабе која, скачући у бару, разбија устајалу површину неспознања – звук урањања у воду открива изненадно просветљење ума, пре тога инертног као површина једне старе баре.

   И увуче катану у корице.

   Кад сам долазио овамо, пролазећи кроз Латине, нађох се у скоро сасвим празном вагону поноћног воза. Била је ту нека девојчура која је телефоном гласно препричавала матери како је неки маторац, неки седамдесетпетогодишњак, балавио на њу када се шминкала у возу са кога је пресела. И објаснила је матери како му је одбрусила. Ну, толико је раздрагана била да скоро нисам имао доживљајног капацитета да приметим и један млади пар који је седео два реда испред и наспрам мене. Али, после два бритка погледа испод самурајске веђе, девојчуре нестаде. Верујем да је отишла да кејна у следећем вагону, тражећи пажљиву публику за свој увели стас.

   Оно двоје су, пак, седели увек јако близу, увек приљубљени, а у исто време у некој врсти чисте идеализоване опчињености бићем оног другог. Нешто што ретко виђам по прашњавим путевима Провинције, нешто што још ређе видим у безличним масама које се тискају смрдљивим улицама Северне Престонице.

   Заузех се калиграфисањем, хтедох да Господару с пута донесем нова знања о западним земљама.

   Одједаред, младић се усправи, и пружи ми нешто. Збуних се и у тренутку схватих да не носим непрестано свој Зен са сабом и да ћу морати, по повратку у Домовину, напустити звање учитеља и себи наћи Учитеља да бих још седам година учио.

   – Чоколада… Чоколада! – понови он јаче, мислећи да га не чујем од хуке.

   – А?.. Хвала… Хвала лепо!

   И навреше ми сећања из детињства, када сам са Мајком и Сестром дугим и спорим пругама возећи се на линији Зајечар-Сарајево не једном делио оброке са потпуним незнанцима, који би тако постајали наши пријатељи, и ми њихови. Нешто смо заједно урадили, на том парчету пруге, урадили нешто значајно заједно. Поделили хлеб, печену пилетину, перца црног, перца белог лука, слаткише са њиховом децом, осмехе са свима. То су пријатељи, људи са којима делиш важне тренутке живота, тада и тамо. Није важно хоћеш ли их икада после видети. Ви постајете и остајете пријатељи. И као да сте одувек и били…

   Ну, тога више нема. Ни на копну, а у возовима посебно. И зато сам и изгубио Зен у тренутку када се отворила та рана. Исече ме црна чоколада фаталније од црне катане црног асасина. И хтедох мог убицу да дарујем, што ми дарова лепа сећања и врати слике свих пријатеља с путешествија, прошлих и будућих. Испретурах свој скромни завежљај и не нађох ништа достојно. Најмилију ствар држао сам у руци. Устадох, поклоних се и поклоних бочицу црне кине и кичицу.

   – Даровасте ми много, ја Вама мало. Одакле сте?

   – Из Француске – рече риђокоса.

   – Ја из Марока – додаде Млáдић. А Ви?

   – Ја сам из Токија. То вам је Србија.

   Немарним потезима исписах на замагљеном прозору:

アレクサンダー

   – Зовем се Арекусандā. А ви?

   – Реда и Клер.

Кула од песка

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: