Људска глупост

Ти Велики Брадоњо,

Који сваки наш уздах претвараш у челик,

а сваку рђаву мисао ронину припишеш,

показао си да струјиш.

У магновењу недоумица, пре неки дан ми све намах би јасно.

Подне у леденом чечанском суббрлогу. Бубњара вришти, Газда, стари јолдаш, билијар празан у паузи између два посека. Камарад и ја заиграсмо игру луду, у неко време и побрљависмо. Испуњени свачим, опчињени ни са чим, згазисмо у ноћ испред караван-сараја, кад тамо, мој пунтос изгажен, надула се хауба, а фарови вриште. Утучен одох дома не схватајући глупост људску. А мало касније, у сећање почеше да израњају груба лица којима сам лаконски одговарао протеклих десетину сати: „Не, не, не можете да играте, пајтос и ја имамо окршај, сутра ћете, када одемо“.